LABORATORIJA

EUROLAB

BAZA ZNANJA

PROCENA INSULINSKE REZISTENCIJE

KOŠTANO TKIVO

GLIKOZA

ANEMIJA

  • Facebook
  • Twitter
  • Instagram

2015 © Eurolab Novi Sad. Poliklinika sa laboratorijom. » Laze Nančića 2, Novi Sad (ugao Laze Nančića i Cara Dušana). » ☎ 021/270-4444 065/270-4444
Radno vreme laboratorije: radnim danima od 7 do 20h, subotom od 8 do 14h, nedelja neradna.

Paratireoidni hormon (PTH) je najvažniji regulator metabolizma kalcijuma, a u odnosu na metabolizam kosti ovaj hormon je jedan od bitnih sistemskih regulatora veoma složenih procesa koji definišu pojam metabolizma koštanog tkiva. Pošto je lučenje (PTH) u prostoj negativnoj povratnoj sprezi sa koncentracijom kalcijuma u krvi, a kako je kost jedno od ciljnih tkiva tog hormona, funkcijsko ispitivanje paratireoidnih žlezda tesno je povezano sa metabolizmom kalcijuma i metabolizmom kosti. S obzirom da su između rada paratireoidnih žlezda, metabolizma kosti i kalcijuma, prisutne brojne uzročno posledične interakcije, ove uslovno rečeno tri organizacione jedinice predstavljaju jedinstvenu funkciou celinu. U aktivnost ovog izuzetno složenog sistema, pored paratireoidnih žlezda, metabolizma kalcijuma i kosti, D hormona, direktno ili indirektno uključen je i rad drugih sistema i organa, pre svega bubrega i creva. Zbog toga, poremećaji u bilo kom segmentu ovog složenog sistema narušavaju njegovu homeostazu i generiše veliki broj kompenzatornih reakcija. Jedna od bitnih karakteristika funkcijskog ispitivanja ovog kompleksnog sistema je da se na osnovu većeg broja funkcijskih testova sagleda osnovni ili primarni patofiziološki mehanizam, koji kasnije dovodi do brojnih sekundarnih poremećaja.

RACIONALNA LABORATORIJSKA DIJAGNOSTIKA POREMEĆAJA FUNKCIJE PARATIREOIDNIH ŽLEZDA, METABOLIZMA KALCIJUMA

I METABOLIZMA KOŠTANOG TKIVA

KOŠTANO TKIVO

GLIKOZA

LABORATORIJSKA DIJAGNOSTIKA POREMEĆAJA GLIKOREGULATORNOG SISTEMA

U fiziološkim uslovima, tokom obavljanja svakodnevnih aktivnosti vrlo su često prisutne relativno brze varijacije nivoa glikemije, od tendencija ka povišenju koncentracije u sistemskoj cirkulaciji posle uzimanja obroka, intenzivnih emocija i drugih stresogenih faktora, do tendencija opadanja glikemije pri velikoj potrošnji glikoze u toku fizičkog rada ili u periodima između dva obroka. Zbog toga glikoregulatorni kompleks, pored velikog kapaciteta za korekciju odstupanja od euglikemijskog stanja, mora sadržati veliku dinamičnost i fleksibilnost u usmeravanja metabolizma glikoze da bi prema aktuelnim potrebama organizma održala homeostaza glikemije. Moćan glikoregulatorni mehanizam u relativno kratkom vremenskom periodu u skladu sa trenutnim fiziološkim oscilacijama glikemije, čas stimuliše procese koji snižavaju glikemiju, ili favorizuje biohemijska zbivanja u ćelijama koja dovode do povišenja glikemije. Onog trenutka kada glikoregulatorni kompleks iz bilo kog razloga počinje da pokazuje znake nedostatnosti i proces kontinuiranog održavanja optimalnog nivoa glikemije (homeostaza glikemije), biće narušen. Zbog toga se smanjenje sposobnosti održavanja euglikemijskih koncentracija, može smatrati prvim, objektivnim, relativno lako dostupnim pa samim tim i dragocenim dijagnostičkim pokazateljem poremećaja metabolizma ugljenih hidrata.

 

Smatra se da je određivanje glikoze u krvi najpouzdaniji test u ranom otkrivanju, klasifikaciji poremećaja metabolizma ugljenih hidrata, praćenju toka bolesti, uvođenju terapije i evaluaciji primenjene terapije diabetes mellitus-a (DM). Prilikom merenja glikemije, mora se voditi računa o mnogim elementima koji mogu da utiču na rezultat; pre svega, o načinu uzimanja i pripreme uzorka, vremenu uzorkovanja i metodi koja se koristi za određivanje koncentracije glukoze. Glukoza se može određivati u punoj kapilarnoj krvi, u serumu ili plazmi venske krvi. Usled razlika u količini tečne faze, utilizacije glukoze u ćelijama i tkivima, prelaska vode iz ćelijskog prostora,uticaja matriksa i drugih činilaca, dobijene koncentracije iz ovih uzoraka mogu se značajno razlikovati. Zbog toga Svetska zdravstvena organizacija (World Health Organization WHO) preporučuje određivanje glikoze iz plazme, specifičnom enzimatskom, dobro standardizovanom metodom u referentnoj laboratoriji. Glikoza iz pune kapilarna krvi ili seruma venske krvi, može se koristiti pri višekratnom praćenju efikasnosti primenjene ili novouvedene terapije. Individualne portabilne merače glikemije iz kapilarne krvi široko koriste sami bolesnici za samokontrolu glikemije u kućnim uslovima. Neinvazivni individualni merači nivoa glikoze (ne koristi se uzorak krvi), ne mogu se koristiti za evaluaciju glikemije kod bolesnika sa poremećajem metabolizma glikoze. Sve navedene alternativne metode u odnosu na određivanje glikoze u plazmi venske krvi, mogu se koristiti samo kod bolesnika sa već postavljenom dijagnozom DM.

PROCENA INSULINSKE REZISTENCIJE

Uzrok nastanka insulinske rezistencije povezan je sa nezdravim načinom života, konzumiranjem brze hrane , nedovoljnom fizičkom aktivnosti, stresom, jednostavno upražnjavanjem užurbanog savremenog stila života.

Jedna od značajnih uloga insulina (luči ga pankreas) je stimulacija prelaska šećera (glikoze) iz krvi u ćelije, gde se isti metaboliše i koristi kao izvor energije. Insulinska rezistencija je stanje kada uobičajene koncentracije insulina više na obezbeđuju uslove za prelazak šećera iz krvi u ćelije, zbog čega se nivo glikoze u krvi postepeno povećava. Tada pankreas proizvodi više insulina. Upravo ta neosetljivost na insulin i nemogućnost da šećer ulazi u ćelije se naziva insulinska rezistencija. Jasno je da tako povišen režim lučenja insulina, pankreas ne  može da izdrži, pa se posle izvesnog broja godina sposobnost pankreasa da luči insulin  polako  iscrpljuje, i tada su prisutni stabilno povišeni nivoi šećera u krvi. Veoma je bitno imati na umu da svi ovi poremećaji u početnoj fazi ostaju dugo prikriveni, bez jasnih simptoma, a bolest sve to vreme sve više napreduje. Zbog toga je od izuzetnog značaja pravovremeno ispitivanje  i utvrđivanje stanja povišene insulinske retistencije u ranoj prikrivenoj fazi razvoja bolesti. Tada se preduzimaju odgovarajući higijensko-dijetetski ili/i drugi oblici terapijskih postupaka, koji su bitno efikasniji u početnim fazama, nego u podmaklijim stadijumima bolesti.

Zbog izuzetnog dijagnostičkog značaja procene insulinske rezistencije, savremena llaboratorijska dijagnostika je razvila nekoliko matematičkih modela koji indirektno ispituju insulinsku rezistenciju na osnovu izmerenih koncentracija insulina i glikoze iz istog uzorka krvi

 

Najjednostavniji, ali svakako ne i najpouzdaniji indeks za procenu insulinske rezistencije je izračunavanje HOMA-IR indeksa. S obzirom da se HOMA-IR izračunava na osnovu analize samo jednog uzorka krvi, široko se može primenjivati kao skrining test kod ispitanika iznad 40 godina života (može i mlađih gojaznih osoba), osoba sa povišenim rizikom za razvoj šećerne bolesti, kardiovaskularnih oboljenja, ali isto tako i kod bolesnika sa T2DM u  cilju praćenja efikasnosti preduzetih terapijskih procedura.

Na raspolaganju su i indeksi procene insulinske rezistencije koji se izračunavaju na osnovu koncentracija glikoze i insulina dobijenih iz više uzoraka krvi u toku OGT testa . Imajući u vidu karakteristike ovog testa (opterećenje glikozom i odgovor glikoregulatornog sistema u funkciji vremena na hiperglikemijski stres), izračunati indeks insulinske rezistencije je bitno pouzdaniji u odnosu na prethodno navedeni. Indeks insulinske rezistencije izračunat u okviru OGT testa, za razliku od HOMA-IR koji pretežno procenjuje hepatičku rezistenciju, definiše ukupnu insulinsku rezisteciju.

Smanjenje Hb je obično praćeno i smanjenjem apsolutnog broja Erc i u HCT. Mada to ipak nije uvek slučaj. Erc nisu relevantni kao screening parametri, ali igraju centralnu ulogu u specifikaciji anemija. MCH, računat iz Hb koncentracije i Erc broja, daje prosečnu Hb koncentraciju u pojedinačnom Erc. MCV, računat iz HCT i Erc, odgovara prosečnom volumenu Erc.  MCHC daje količinu Hb u 100ml Erc, i računa se iz Hb koncentracije i HCT. Rct daju broj novo formiranih Erc u perifernoj krvi kao proporcju totalnog broja Erc. To je mera produkcije Erc i važna je za diferencijalnu dijagnozu anemija. Lkc daje broj belih krvnih ćelija ili leukocita.

Drugi faktori koji mogu da utiču na Hb koncentraciju – Plazma volumen ima krucijalan uticaj na koncentraciju Hb u krvi (hidremija u trudnoći – može da prouzrokuje anemiju iako je prisutna količina Hb normalna). Drugi mogući izvor greške koji može da se javi je u toku uzimanja uzorka krvi (okluzija vene nekoliko minuta, može da poveća koncentraciju Hb).

Klasifikacija – anemije se mogu grupisati prema različitim kriterijumima, i ne postoji ni jedan klasifikacioni princip koji pokriva sve forme anemija. Najjasniji sistem klasifikacija se zasniva na uzroku anemija. Na ovaj način anemije se grupišu na one koje su uzrokovane smanjenjem produkcije Erc i/ili Hb i one koje su uzrokavane povećanjem destrukcije ili gubitka Erc:

 6 m – 6g                                                               110 g/L

 6 – 14 g                                                                120  «

 ≥ 15g dev.                                                            120  «

 ≥ 15g deč.                                                            130  «

  Godine                                      Donja granica referentnih vrednosti

Anemija se defiše kao smanjenje koncentracije hemoglobina (Hb) prema godinama i polu u odnosu na referentne vrednosti. Prema SZO donja granica normalnih vrednosti za žene je 120g/L i 130g/L za muškarce. Za decu je prema sledećoj tabeli:

ANEMIJA