Trombofilije predstavljaju širok spektar naslednih i stečenih poremećaja zgrušavanja krvi, koji povećavaju sklonost ka trombozi - nastanku krvnog ugruška (tromba). Tako nastali tromb može da začepi krvni sud i onemogući normalan protok krvi pri čemu dolazi do arterijske ili venske tromboze.
Većina osoba kod kojih je dijagnostikovana trombofilija, nemaju zdravstvenih problema, a za nastanak tromboze je potrebno da se udruži više faktora rizika. Najčešći faktori rizika su pušenje, gojaznost, dijabetes, povišene masnoće u krvi, smanjena fizička aktivnost, operativni zahvat, trudnoća, post-porođajni period, hormonska terapija, starost, kao i prirodni i stečeni nedostaci antikoagulanasa, kao što su: antitrombin, protein C i protein S .
Trombofilije mogu biti urođene i stečene. Urođene su posledica genetskih mutacija, dok stečene nastaju tokom života.
Urođene trombofilije: utvrđuju se ispitivanjem mutacija na genima (Faktor V Leiden, Faktor Protrombin II , MTHFR , PAI-1 4G/5G).
Mutacije gena mogu biti u homozigotnom i heterozigotnom stanju i nasleđuju se autozomno-dominantno, što znači da ukoliko je jedan od roditelja nosilac nekog oblika mutacije, verovatnoća da će istu preneti na potomstvo iznosi 50%. U takvim slučajevima je poželjno ispitati i njihovu decu i roditelje, kako bi se, ukoliko su nasledili mutaciju, adekvatno zaštitili od tromboze.
Sve žene imaju povećan rizik za stvaranje krvnog ugruška tokom trudnoće jer je trudnoća povezana sa povećanim potencijalom zgrušavanja i smanjenom fibrinolizom. Taj rizik se povećava kod žena koje su nosioci određene mutacije. Dokazana je povezanost trombofilije sa ponavljajućim spontanim pobačajima i preporuka je da se sve trudnice testiraju na više vrsta urođenih i stečenih trombofilija.
Najčešća stečena trombofilija je fosfolipidni sindrom (prisustvo lupus antikoagulansa, antikardiolipinskih antitela i beta2 glikoproteinskih antitela), porast homocisteina usled nedostatka B12, malignitet, autoimuna oboljenja itd.
Korišćenjem PCR testa (Polymerase Chain Reaction ili lančane reakcije enzima polimeraze) određuje se postojanje sklonosti ka nastanku dubokih venskih tromboza uzrokovanih mutacijama na sledećim genima:
Faktor V – mutacija FV Leiden (R506Q) dovodi do smanjene osetljivosti faktora V na inhibitorno dejstvo aktivisanog proteina C (APC), usled čega se ravnoteža hemostaznog sistema pomera ka stanju hiperkoagulabilnosti. Rizik za nastanak tromboza u odnosu na osobe koje nisu nosioci ove mutacije povećan je za 3-7 puta kod heterozigota, a 80-90 puta kod homozigota.
Faktor II (protrombin) – mutacija FII G20210A za posledicu ima povišen nivo protrombina u krvi zbog povećane ekspresije gena. Rizik za nastanak tromboza u odnosu na osobe koje nisu nosioci ove mutacije povećan je za 2-3 puta kod heterozigota, a smatra se da je dodatno povećan kod homozigotnih nosilaca mutacije.
MTHFR C677T – mutacija za posledicu može imati povećan nivo homocisteina, zbog smanjene aktivnosti enzima kod homozigotnih nosilaca mutacije. Homocistein je homolog aminokiseline cistein, a njegova veza sa MTHFR je vitamin B12. Vitamin B12 je važan za metabolizam homocisteina ali i za reakciju u kojoj je u obliku derivata, supstrat folat. Zato vitamin B12 utiče na nanivo homocisteina, a samim tim i na sintezu DNK i deobu ćelija. Uzrok niskog nivoa folata pored nedovoljnog unosa folne kiseline može biti mutacija u genu za MTHFR. Iako je pokazano da hiperhomocisteinemija predstavlja rizik za pojavu venskih tromboza, podeljena su mišljenja o značaju C677T mutacije. Dodatno prisustvo mutacije.
MTHFR A1298C- mutacija dodatno može povećati rizik od kardiovaskularnih oboljenja.
PAI-1 (plazminogen aktivator inhibitor 1) – je protein koji inhibira aktivatore plazminogena i time utiče na fiziološku razgradnju krvnog ugruška. Polimorfizam 4G/5G – nivo PAI-1 zavisi od genske varijante. Najniži nivo PAI-1 imaju osobe genotipa 5G/5G; nešto viši 4G/5G, a najviši 4G/4G. Visok nivo PAI-1 može povećati rizik za nastanak tromboza.
Prednost PCR metode ogleda se u tome što je potrebna mala količina uzorka (krv ili bukalni bris), metoda ima visoku tačnost i daje mogućnost brzog izdavanja nalaza. U skladu sa kliničkom slikom pacijenta i podacima iz lične i porodične anamneze potrebno je tumačiti i interpretirati rezultate laboratorijskih testova.
Ako osoba ima genetičku predispoziciju, to ne znači da će imati i krvni ugrušak ili neko stanje koje je povezano sa tim. Važno je da te osobe izbegavaju faktore rizika, koji su u vezi sa genetičkom predispozicijom, a mogu biti okidač za stvaranje krvnog ugruška. Lekari uglavnom prepisuju antikoagulansnu terapiju (sprečava se stvaranje tromba i omogučava normalan protok krvi) i time se izbegava mogućnost daljih komplikacija.
Dr med. Slađana Gluhović
specijalista kliničke biohemije